Декартов одговор на скептицизам

     Мислећа и телесна супстанца су створене Бог, који их подржава. Ум Декарт сматра за крајњу ( коначну ) супстанцу "...ствар несавршену, непотпуну, зависну од нечег другог ... која тежи нечем бољем и већем од себе ..." Тако, између створених ствари Декарт назива супстанцом само оне којима је за постојање потребно само садејство Бога, за разлику од оних којима је потребна помоћ и садејство других створења и оне носе имена квалитета и атрибута. 
     Ова правила се могу дефинисати као правила о доказима (да се постигне одговарајући квалитет знања), анализа, синтеза и контрола (која нам омогућава избегавање грешака у спровођењу анализе и синтезе). Овакав осмишљен метод требало је сада применити на стварно филозофско знање.

     Први проблем је био како открити очигледне истине које леже у основи свог нашег знања. Декарт нуди да прибегнемо ка методској сумњи. Само с њеном помоћи можемо пронаћи истину, у коју је немогуће сумњати. Треба напоменути се у тесту сигурности математичких аксиома намећу изузетно високи стандарди, који нас у потпуности морају задовољити. Јер и истинитост ових последњих ( аксиома ) може бити доведена у питање. Зато би требало да се пронађу оне истине у које се не може сумњати. Да ли може бити сумње да човек има две руке и два ока? Такве сумње могу бити апсурдне и чудне, али су могуће. У шта је немогуће сумњати? Декартов закључак само на први поглед може изгледати наивно када он таквав безуслован и необорив доказ открива у следећем: "Мислим, дакле постојим." Валидност несумљивости размишљања овде се потврђује самим чином сумње као чином мисли. Размишљању одговарапосебна, не надокнадива поузданост, која се састоји у непосредној датости и отворености мисли за саму себе. 
     Декарт је дошао до само једног несумњивог факта - факта о самом постојању когнитивног размишљања. Али, у њему су садржане многе идеје и неке од њих (на пример, математика) овладавају вискоком очевидношћу идеје разума, а у разуму је заложено уверење да осим мене постоји и свет. Како утврдити да то није само идеја разума и није самообмана, већ постоји у стварности? То је питање о оправданости самог разума, о његовом кредибилитету. Декарт решава овај проблем на следећи начин. Међу идејама нашег мишљења је идеја о Богу као савршеном бићу. Цео доживљај особе доказује да смо ми бића ограничена и несавршена. Како се онда, ова идеја појавила у нашим умовима? Декарт се приклања ка једино могућем и оправданом, по њему, мишљењу, а то је да је саму идеју уградио у нас њен творац - Бог, који нас је створио и који је "положио"у наше главе појам о себи као савршеном бићу. Али, ова изјава имплицира потребу за постојањем спољног света као предмета нашег знања. Бог не може да нас лажу, он је створио свет, који се покорава истим законима и разумљив је од стране нашег ума, креираног од Бога. Дакле, Бог је гарант у разумевању света и објективности људског знања. Поштовање Бога претварасе у дубоко поверење у ум. Цео систем Декартове аргументације чини сасвим јасним његову мисао о урођеним идејама као фундаменталним принципима рационалистичке теорије сазнања. Управо урођени карактер идеја објашњава сам екфекат јасноће и одређености, ефикасност интелектуалне интуиције својствене нашем уму. Удубљујући се у њега, у могућности смо да спознамо ствари које је створио Бог.

     Декарт је идентификовао ум и душу, називајући машту и чула режимима ума. Елиминација душе у њеном старом смислу дозволило је супротставити две супстанце, природу и дух и трансформисати природу у мртви сазнања и употребе од стране човека, али у овом случају постоји озбиљан проблем филозофије Декарта - повезаност тела и душе, и све време је суштина механизама - покушао је да реши проблем механички: у "епифизи" (где је седиште душе по Декарту). Рационалиста Декарт је остао доследан чак и када се разматрају категорије етике - афекти и страсти он сматра последицама телесних покрета, који (све док нису обасјани светлошћу разума) доводе до конфузије ума (зато постоје зла дела). Извор заблуда није разум већ слободна воља, која покреће човека да делује тамо где ум још увек нема јасну свест. Декарт сматра да се све могуће ствари састоје из две одвојене и независне једна од друге (али не и од Бога који их је створио) материје - тела и душа. Ове супстанце су нам познате кроз њихове основне атрибуте, за тело такав атрибут је протежност, а за душу је размишљање. Телесна природа приказана је код Декарта кроз концепт механизма. Вечно покретан свет подлежан је законима механике, избројив математичко - геометријски. Природе је образовање чији садржај се исцрпљује искључиво протежношћу и кретањем. Њени основни закони су принципи о очувању количине кретања, инерције и првобитности праволинијског кретања. На основу тих принципа и методично контролисаног развој механичких модела решиви су сви когнитивни задаци, упућена ка природи. Животиње и људи су предмет деловања тих истих механичких принципа и представљају "самоходне машине," никаквих "живих начела" у органским телима ( како биљкама тако и животињама) нема.

 

 

 

ЗАКЉУЧАК

 

 
 
     Научна револуција XVI-XVII  века довела је до систематске примене математичких метода у природним наукама. А особености рационализма XVII века повезане су са фокусом на математици као идеалу научног знања. Рационалистичко је веровање да, баш као што се математичка знања изводе и оправдавају рационално-дедуктивним путем, тако и филозофско знање треба извести из ума, будући да је сензуално искуство непоуздано, нестабилно и променљиво.

     У корену западног рационализма је филозофија Ренеа Декарта (1596-1650), од кога, сагласно Хегелу, почиње  обећана земља модерне филозофије Новог времена и темељи рационалистичког дедуктивног метода учења. Декарт је такође познат као аутор истраживања у различитим областима знања: он је поставио темеље геометријске оптике, створио аналитичку геометрију, увео је систем правоугаоних координата, изнео идеју рефлекса. 
     Декарт је био један од оних мислилаца који су тесно повезани са развојем научне мисли са општим филозофским принципима. Он је истакао да нам је потребан нови тип филозофије која може помоћи људима у практичним пословима. Оригинална филозофија треба да буде јединствена како у теоријском делу, тако и по методу. Ту своју мисао објашњава користећи слику дрвета, чији корен је филозофска метафизика, дебло - физика као део филозофије, а крошња - примењене науке, укључујући етику, медицину, примењену механику итд.

     Дакле, Декартов рационализам је заснована на чињеници да је он покушао да примени на све науке карактеристике математичког метода учења. Декарт, као један од највећих математичара свог времена, изнео је идеју универзалне математизације научног знања. У математици, Декарт је највише ценио то што се може помоћу ње доћи до чврстих, прецизних и поузданих закључака. А такав закључак, по његовом мишљењу, не може да донесе искуство. Рационалистички Декартов метод представља пре свега филозофско осмишљење и генерализацију оних операција откривања истине, којима се користи математика. 
     Суштина рационалистичког метода Декарта се своди на две основне позиције. Прво, знање мора да почне од неких интуитивно јасних и фундаменталних истина, или другим речима, у основи знања мора да лежи интелектуална интуиција. Интелектуална интуиција, према Декарту, јесте чврста и јасна идеја која се ствара у здравом уму, која је толико једноставна и јасна да не изазива никакву сумњу. Друго, ум мора на основу ових интуитивних уверења, уз помоћ дедукције, да изведе све неопходне закључке. Дедукција - то је дејство ума помоћу кога ми из одређених чињеница правимо неку врсту закључака. 
Дедукција је неопходна јер изводи нису увек представљени јасно и разговетно. До тачних закључака једино можемо доћи кроз постепено кретање мисли уз јасан и одређен степен свести о нашем сваком кораку. Помоћу дедукције непознато постаје познато. 
Декарт је формулисао следећа три основна правила дедуктивног метода:

 
- У сваком питању мора бити нешто непознато;

 
- То непознато треба имати неке специфичне карактеристике да је студија како би истраживање било усмерено управо на разумевање тог непознатог;

 
- Питање мора да садржи и нешто познато.

 
     Након дефинисања основних одредби метода Декартов задатак је да формира поуздани принцип од кога, вођени правилима дедукције, можемо логички извести све друге концепте филозофског система, односно интелектуалну интуицију. Интелектуална интуиција код Декарта почиње са сумњом, то јесте, у својој потрази Декарт је стао на позицију скептицизма. Његов скептицизам је методолошке природе, јер је потребано Декарту само да би дошао до истине апсолутно поуздане. Образложење Декарта је да свака изјава о свету, о Богу и човеку може битинепоуздана. Несумњиво је само једна одредба: " Cogito ergo sum " - "Мислим, дакле постојим", будући да је у њој акт сумње такође и акт размишљања, као и акт постојања. Зато је "Мислим, дакле постојим" - основа филозофије Декарта.

 
    

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ЛИТЕРАТУРА

 

1. Декарт Рене, Медитације о првој филозофији, Београд, 1998.

2. Јаковљевић Драган, Декартова теза емпиријског скептицизма у светлу савремене критике, Филозофски факултет Универзитета Црне Горе, 1996.

3. Лазовић Живан, Картезијански скептицизам, Београд, 1996.

4. Нарскиј Игор Сергејевић, Западноевропейская философия XVII века, Москва, 1974.

5. Ракитов Анатолиј  Иљић, Философия. Основные идеи и принципы, Москва, 1990.

6. Савић Миле, Цветковић Владимир, Цекић Ненад, Филозофија за средњу школу, Београд, 2003.

7. Фролов Иван  Тимофејевић, Введение в философию, Москва, 1989.